Oti­šao je mir­no i u snu, kao mno­go­broj­ni ju­na­ci ko­je je po­sta­vljao na sce­nu, taj vje­či­ti mla­dić, vir­tu­oz po­zo­ri­šta, mir­na re­di­telj­ska lu­ka, si­gur­no ljud­sko do­bje­ži­šte i van­vre­men­ski Pro­fe­sor (sa ve­li­kim P). Mi, ov­dje ka­da smo po­če­li da stu­di­ra­mo glu­mu, kao pr­va kla­sa u isto­ri­ji Cr­ne Go­re, po­veo nas je Mi­ro­slav Mi­nja De­dić, čo­vjek Br­sku­ta, ka­ko je vo­lio da ka­že, čo­vjek prin­ci­pa i čo­vjek sve­zna­nja pro­fe­sor­skog. Du­go­go­di­šnji pro­fe­sor na ka­te­dri za glu­mu FDU – Be­o­grad, stva­ra­lac či­ji stu­den­ti su nje­go­va lič­na kar­ta: Pe­tar Bo­žo­vić, Žar­ko La­u­še­vić, Vo­ja Bra­jo­vić, Mi­ki Ma­noj­lo­vić, Bra­ni­mir Br­sti­na, Bra­ni­slav Le­čić, Zo­ran Cvi­ja­no­vić, So­nja Sa­vić i go­to­vo svi oni naj­bo­lji ko­ji pli­je­ne i no­se ovu umjet­nost od Tri­ga­va do Đev­đe­li­je...
Sad već da­le­ke 1994. na 1995, gru­pa mla­dih lju­di, go­lo­bra­dih mom­či­ća i li­je­pih dje­vo­ja­ka po­če­la je ne­ka­kvu isto­ri­ju u cr­no­gor­skom glu­mi­štu. Pri­jem­ni, Mi­nja, uži krug Mi­nja, pr­vi čas Mi­nja. Od­zva­nja­le su nje­go­ve ri­je­či: „Ve­se­lo, bo­dro, umet­nič­ki...”, „S vo­ljom i na vre­me”, „Sa­mo je Sa­ra Ber­nar mo­gla od sre­di­ne”, „Pla­tio sam sku­pu ula­zni­cu, a vi se kla­ti­te” i mno­ge dru­ge. A kla­sa je bi­la do­bra, po­let­na i sa­sta­vlje­na sa­mo ta­ko ka­ko je on znao, se­dam dje­vo­ja­ka i pet mo­ma­ka. Pra­po­če­tak ovo­ga je bio dram­ski stu­dio u Pod­go­ri­ci ko­ji je Mi­nja uz sve­srd­nog Mir­če­tu Pe­ši­ća osno­vao dok je re­ži­rao u CNP-u „Ome­ra i Me­ri­mu” i „Ka­njo­ša”... Tek dva­de­set i ku­sur go­di­na ka­sni­je Aka­de­mi­ja je otvo­re­na i mi smo ima­li pri­li­ku i pri­vi­le­gi­ju da bu­de­mo po­sled­nja kla­sa ve­li­kog Mi­nje. Nas dva­na­est, kao ka­kvih dva­na­est ži­go­sa­nih i da­lje se ko ma­nje, ko vi­še sje­ća­mo div­nih ri­je­či Mi­nje De­di­ća. I te nje­go­ve lju­ba­vi za nas i zna­nja za nas.
Ra­di­li smo, mi, po­sled­nja nje­go­va kla­sa pre­da­no, ci­je­lih pet se­me­sta­ra, a on­da su in­tri­ge, jad, če­mer i ma­la, sit­no­sop­stve­nič­ka, pre­da­tor­ska i uža­sna at­mos­fe­ra te 1997., za­tvo­ri­la po­gla­vlje na­šeg dru­že­nja sa njim kao sa pro­fe­so­rom. Sje­ćam se sce­ne, svi sa kla­se smo u po­šti na Ce­ti­nju, An­dri­ja Mi­lo­še­vić i ja pri­ča­mo sa Mi­njom, ko­ji je već na­pu­stio svoj grad i svo­ju akademiju, či­je je osni­va­nje pla­ni­rao se­dam­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka. Mo­li­mo ga da se vra­ti, da nam pre­da­je... Od­go­va­ra re­zak i plam­te­ći glas: „Vi­di­te, bo­ga­ti, ja sam pro­fe­sor džen­tlmen, a oni ta­mo (ne­sreć­ni­ci, bu­du­ći de­ka­ni i de­kan­ki­nje ko­ji su ga na­tje­ra­li da ode) ne­ka ra­de šta ho­će. Vi zna­te već sve, pa na­sta­vi­te ta­ko i ne osvr­ći­te se na te po­hlep­ni­ke”. Ovo sam do­slov­ce za­pam­tio.
Vra­ća­mo se po­ku­nje­ni, naj­ve­ći ži­vi pro­fe­sor, ho­da­ju­ća en­ci­klo­pe­di­ja glu­mač­kog za­na­ta od­la­zi od nas, ne zbog nas, ne­go zbog po­hlep­ni­ka, a mi dje­ca od 19, 20, 21 go­di­nu pla­če­mo i ula­zi­mo u ba­sti­on bu­du­će re­pe­sa­li­je zna­nja, u ba­sti­on ko­ji sto­ji kao ne­ka­kva opo­me­na da sve sru­ši­mo što je vri­jed­no. Pam­tim pro­fe­so­ra sa­da­šnjeg eme­ri­tu­sa, Ne­na­da Vu­ko­vi­ća, plam­te­ćeg Dur­mi­tor­ca sa kra­ćom no­gom od re­li tr­ka ka­ko sreć­no tr­lja ru­ke u ne­zna­nju svog ne­zna­nja što od­la­zi Mi­nja ko­ji zna, pam­tim ri­je­či bu­du­ćeg še­fa ka­te­dre: „Ili sa na­ma ili is­pred Aka­de­mi­je če­kaj­te da vam se vra­ti De­dić”. No za ne­kog mr­vi­ce, rek­tor­sko mje­sto u ge­ni­ju­mu sa­mo­za­do­volj­stva, za ne­kog am­ba­sa­da iz sno­va, za ne­kog pro­fe­su­ra iz Ali­se u ze­mlji ču­da, a za na­šeg Mi­nju Ale­ja ve­li­ka­na u Be­o­gra­du, na ko­joj će bi­ti sa­hra­njen u su­bo­tu, 7. mar­ta u 11 ča­so­va.
Naš div­ni Mi­nja De­dić je ro­đen 1921. go­di­ne, po­sli­je še­stoaprilskog ra­ta krat­ko bi­va u ita­li­jan­skom za­ro­blje­ni­štvu. Od­la­zi na Ce­ti­nje, gdje je i za­vr­šio gim­na­zi­ju. Pred kraj ra­ta po­či­nje sa stu­di­ja­ma re­ži­je u Be­o­gra­du, oda­tle kod Ne­mi­ro­vič – Dan­čen­ka u Mo­skvu iz ko­je se vra­ća po re­zo­lu­ci­ji IB-a, Pa­riz, po­vra­tak u Be­o­grad, pa na Ce­ti­nje, gdje u Zet­skom do­mu pra­vi naj­bo­lje po­zo­ri­šte u Ju­go­sla­vi­ji. Jer, glum­ci po ka­zni ko­ji su igra­li za Njem­ce do­la­ze ta­mo, vra­ća se za Be­o­grad, po­či­nje rad na Aka­de­mi­ji, za­jed­no sa Lji­lja­nom Kr­stić, asi­sti­ra­ju­ći kod Tan­ho­fe­ra, osni­va BDP, ta­da Sa­vre­me­no po­zo­ri­šte Be­o­grad. Po­sta­vlja, hra­bro, u ko­mu­ni­zmu Te­ne­si Vi­li­jam­sa, „Mač­ku na usi­ja­nom li­me­nom kro­vu”, ne­ko­li­ko mje­se­ci po is­toj po­stav­ci na Bro­dve­ju, bi­va di­rek­tor dra­me NP Be­o­grad, re­di­telj pr­vog Dnev­ni­ka u po­la 8 na JRT-u, re­di­telj pr­vih pre­no­sa utak­mi­ca ju­go­slo­ven­ske re­pre­zen­ta­ci­je, re­ži­ra „Dun­da Ma­ro­ja” za JRT, ali sve vri­je­me osta­je vje­ran Aka­de­mi­ji na ko­joj ra­di kao pro­fe­sor glu­me do pen­zi­o­ni­sa­nja...
Ka­sni­je, iako naj­vi­še re­ži­ra­ju­ći u po­zo­ri­štu „Bo­ško Bu­ha”, re­ži­ra i pr­vo­maj­ske pa­ra­de i pr­o­sla­ve 25. ma­ja, da­na ko­ji svi zna­mo šta je bio – Ti­tov ro­đen­dan. Mi­nja, ko­ji ni­ka­da ni­je bio član Par­ti­je i na to je bio po­no­san...
Pun ži­vot­ni vi­jek na­šeg pro­fe­so­ra prot­kan je sa­mo ra­dom, sa­mo­pre­go­rom, pra­vlje­njem od ma­te­ri­ja­la ko­ji su ima­li, naj­bo­ljih glu­ma­ca ko­ji ho­da­ju po da­ska­ma i sce­na­ma ši­rom biv­še Ju­go­sla­vi­je. Oni ho­da­ju i tu, u Cr­noj Go­ri, nje­go­voj, ma­tič­noj, ko­ja je da­la jed­nu čast ko­ja ni­šta ne zna­či i na ko­ju se lju­tio jer su to bi­li „nji­ho­vi pro­pa­gand­ni ma­ri­fe­tlu­ci”. (Do­ži­vot­ni po­ča­sni član CNP-a). Ho­da­mo ona­ko ka­ko nas je naš dra­gi pro­fe­sor učio: „Ve­se­lo, bo­dro, umet­nič­ki”... I „S vo­ljom i na vre­me”...
Sa ma­lo ma­nje na­de da mo­že­mo da ga do­zo­ve­mo da vi­di ka­ko je nje­go­vo če­do, Aka­de­mi­ja na Ce­ti­nju, iz­nje­dri­la pre­ko sto glu­ma­ca, od ko­jih ko­ja de­se­ti­na ima po­sla, pro­tiv­no nje­go­voj vo­lji, što ni­je obi­lje­ži­la dve­de­set go­di­na od osni­va­nja, a bi­lo je pri­je par mje­se­ci i mno­go to­ga... Ali, mno­gi su že­lje­li da bu­du uni­ver­zi­tet­ski pro­fe­so­ri i pre­ko te iste Aka­de­mi­je po­sta­nu i mno­go vi­še. Ono što ne za­slu­žu­ju, ono što im ne pri­pa­da, pa se me­ga­lo­ma­ni­ja sa­mo uve­ća­va­la, pra­vo do rek­to­ra uni­ver­zi­te­ta ci­je­log. Mo­gu sa za­do­volj­stvom da pi­šem da smo im se smi­ja­li sku­pa, pro­fe­sor Mi­nja i ja, kad god bi bi­li sku­pa, a bi­lo je če­sto... Mje­sec pri­je smr­ti, re­če: „Pre­tje­rao sam sa ovim go­di­na­ma, a Cr­na Go­ra mi osta­de du­žna kao čo­vje­ku”. „A uosta­lom, bo­lje što ni­sam u la­ži sa nji­ma”. Cr­na Go­ra du­žna.
Ko­me ni­je, moj Pro­fe­so­re. I ko­me još ne­će. Ta­mo go­re, po­zdra­vi­te Če­ho­va, a mi će­mo: „Ve­se­lo, bo­dro, umet­nič­ki” ko­li­ko ko mo­že i ko­li­ko smo mo­gli. Vi ste mo­gli naj­vi­še i da­li nam to... Hva­la Vam. Sve pre­ko to­ga, ne­ka je ma­lo za one ko­ji ni ma­lo ne zna­ju šta je.
Ne­ka Vam je vječ­na sla­va i hva­la, Pro­fe­so­re De­di­ću.
Sla­vi­ša Ču­ro­vić